Ishrana dece - zdrava hrana vs. brza hrana

Da li roditelji zaista znaju šta im deca jedu na velikim i malim odmorima u školi? 

Da li ste znali da zdrava ishrana takođe neophodana za zdrav psiho-fizički razvoj vašeg deteta?

Svesni smo činjenice da deca dobijaju različitu visinu džeparca i bilo da je on sto, dvestotine ili petstotina dinara za jedan dan, obrok dece u školi svodi se na isto.

Iako sistematski pregledi pokazuju da su učenici iz godine u godinu sve gojazniji, ovim problemom se, po svemu sudeći, niko ne bavi. Pitanje (ne)kvaliteta dečje ishrane u školama nije u nadležnosti nijednog gradskog sekterijata, ali nije ni tema kojom se bavi Ministarstvo prosvete, pošto u ovoj instituciji ne postoji nijedna sluzba zadužena za ishranu u školama. Briga o đačkim užinama u potpunosti je prepuštena školama, ili samoj deci. Ti obroci su uglavnom brza hrana-pice, viršle, kroasani, pljeskavice, i sve ostale vrsta peciva. 

Unosom ovakvih namirnica organizam dobija velik broj kalorija, koje se teško vare. Posle takve užine deci se spava i teško se koncentrišu.

Nažalost, roditelji koji uviđaju štetnost takvih đačkih užina, svojoj deci imaju malo toga da ponude kao alternativu. 

Nema interesovanja za kuvanu hranu

Kvalitetan i kuvan obrok još dugo će u školskim kuhinjama moći da dobiju samo deca u boravku, jer i uprave škola, ali i roditelji, smatraju da ostalim učenicima takvo jelo nije potrebno. U velikom broju škola ne postoje kuhinje i trepezarije, pa se za decu koja duže ostaju u školi obroci donose.

Reagujte kroz Savet roditelja

Nekvalitetnim užinama, grickalicama i “brzoj” hrani u školama može se stati na put. Da bi se deca zdravije hranila potrebna je samo volja roditelja. Preko Saveta roditelja, tela koje postoji u svakoj školi, može se odlučivati o brojnim pitanjima, pa i o tome šta će đaci užinati. U  Zakonu o osnovnoj i srednjoj školi definisane su nadležnosti Saveta roditelja na sledeći način: 

 

“Savet roditelja čini po jedan predstavnik roditelja učenika svakog odeljenja u školi. Savet roditelja: razmatra uspeh učenika u učenju i vladanju, namenu korišćenja sredstava ostvarenih radom učeničke zadruge, proširenom delatnošu škole, od donacija i sredstava roditelja u posebnom fondu škole, uslove za rad škole, uslove za ostvarivanje ekskurzija i druga pitanja utvrđena statutom škole; predlaže mere za unapređivanje uspeha učenika u učenju i vladanju i mere za unapređivanje uslova za rad škole.”

 

Pogrešne navike dece u ishrani do sada su bile zanemarivane, ali ovaj ozbiljan problem potrebno je što pre rešavati. Gojaznost negativno utiče na pravilan razvoj dece i njihovo zdravlje i to je činjenica koju više niko ne sme ignorisati.

Dakle, roditelji, delujte!

ADHD ili hiperaktivnost dece

Često čujemo roditelje sa rečenicama „ma ne mogu da ga obuzdam, hiperkativan je“ ili „mnogo je nemiran, hipeaktivan, čudo od deteta“…i tome slično. Ono što je jako bitno da istaknemo da postoji velika razlika između nemirnog deteta, razmaženog deteta i deteta koji ima hiperkinetički poremećaj. Zato je jako važno da se reč „hiperaktivno dete“ ne uzima na korišćenje tako lako, jer je zapravo reč o poremećaju u ponašanju koji je najćešće udružen sa deficitom pažnje (ADHD).

Normalno je da mala deca budu „hiperaktivna“, da su stalno u pokretu, da istražuju, da su nemirna. U okvirima normalnog razvoja motorička aktivnost se povećava do treće godine života, nakon čega se aktivnost deteta smanjuje.

Šta je zapravo ADHD?

  ADHD je skraćeni naziv za ponašanje koje nazivamo “poremećaj pažnje i hiperaktivnost”. Odnosi se na niz raznih simptoma koji najčešće obuhvataju smetnje pažnje praćene nemirom i impulsivnošću. ADHD nije samo faza koju će dete spontano prerasti, niti je uzrokovan roditeljskim neuspehom u vaspitanju.

Hiperaktivnost se ponekad dijagnostifikuje i kod dece mlađe od 4 – 5 godinа, (ali se u većini slučajeva otkrije tek polaskom u školu). Ta deca koja se još doje neuobičajno su aktivna: puno plaču, kasno noću traže da jedu, imaju poteškoće prilikom spavanja, često se bude, teško ih je smiriti i utešiti. Kasnije ta deca stalno su u pokretu, ne mogu sedeti mirno, sve ih interesuje, stalno nešto zapitkuju, pažnja im je neprimerena za njihove godine, teže sama da se igraju. 

Zbog nemira su hiperaktivna deca u većoj opasnosti od povreda.
Iako vrlo često rano prohodaju, mogu biti nespretnija od druge dece i zato puno padaju, loše planiraju i predviđaju posledice svojih aktivnosti.

Kod hiperaktivne dece ponekad se ne javlja strah od odvajanja i ona su nekritična u prilaženju nepoznatim osobama. Radi poteškoća u predviđanju posledica ponašanja često su takva deca neustrašiva i istraju u situacijama koje plaše drugu decu.

Roditelji hiperaktivnu decu opisuju kao teško vaspitnu, jer ne mogu pratiti i poštovati roditeljske zahteve i zabrane.

Druga deca ih u početku vide kao zabavne i zanimljive, međutim, kada hiperaktivno dete reaguje impulsivno, fizički ili verbalno napadne ili povredi drugo dete .ili ga omete u učenju, testu ili igri, vršnjaci takođe počinju da ga odbacuju.

Karakteristična ponašanja hiperativne dece?

• Dete počinje da radi pre nego što je dobilo uputstva i shvatilo.

• Gleda kako rade druga deca pre nego što pokuša da uradi nešto samo.

• Radi prebrzo i čini nepotrebne greške, ali te greške nisu vezane za neznanje.

• Stalno je u pokretu, sve dodiruje i ne može duže vreme da sedi na jednom mestu.

• Na pitanja odgovara prebrzo i ne daje sebi dovoljno vremena da razmisli.

• Nije sposobno da prati uputstva koja se daju celoj grupi.

• Ne može da zapamti uputstva, iako nema poteškoća sa pamćenjem.

• Prelazi s jedne aktivnosti na drugu i retko kada završava započete zadatke.

• Ima poteškoća u organizaciji pismenih radova: oni su obično nejasni.

• Pogrešno tumači jednostavne izjave, i ne razume mnoge reči i rečenice.

• Može ponoviti stvari koje su mu rečene nakon dužeg vremena, a ne može da ponovi one koje su rečene nedavno.

• Nespretno baca predmete ili mu oni padaju iz ruku.

• Lako se pridružuje onom decom koja puno pričaju i prave buku, često potpuno prekine rad da bi im se pridružio

• Previše je pričljivo, često prekida razgovor.

• Često kaže “ne mogu to” i pre nego što pokuša, lako odustajanje je posebno uočljivo kod novih zadataka.

• Govori, peva i šapuće samo sebi.

• Ne može da izrazi misli na logičan i razumljiv način.

Ovo su uglavnom najbolji indikatori da se radi o hiperkinetičkom poremećaju, i što ih pre sami roditelji kao i učitelji postani svesni to bolje za dete. Ono što je jako bitno je da ove karakteristike ne uzimamo u sagledavanje parcijalno, odvojeno iz celine, jer se većina ovih indikatora javlja istovremeno.

Kako roditelji mogu pomoći detetu (i sebi)?

Važno je znati da se ponašanje deteta ne može promeniti “preko noći”. Potrebno je vremena da bi se primetile promene i nerealno je očekivati brz napredak. Međutim, uz istrajnost i doslednost, ponašanje deteta menjaće se u pozitivnom smeru, a roditelji će imati realnija očekivanja. Dobra vest kod ADHD je da ukoliko se na vreme prepozna i dijagnostikuje uz adekvatnu terapiju izlečiv je.

Roditeljima se savetuje ukoliko prepoznaju neke od indikatora, traženje pomoći od psihologa, defektologa i dečijih psihijatra. Lečenje hiperkinetičkog sindroma individualno se prilagođava svakom detetu i jako je bitno učestvovanje čitavog okruženja.

I na kraju poseban apel roditeljima-ne bi smeli sami dijagnostikovati sindrom i lečii svoju nestašnu decu.

Kome da se obratite?

Prvi korak Vam je odlazak kod lekara opšte prakse. Tamo se dobija uput sa specijalizovanu ustanovu.

Dalje možete otići u “Dispanzer za Mentalno Zdravlje Dece i Omladine” u Zemunu, Toplicka 8 ili u Institut za Mentalno Zdravlje, Palmotićeva 37.

ili se možete obratiti nekom privatnom psihoterapeutu.

Radna/okupaciona terapija

Radna okupacija ili okupaciona terapija je vrsta tretmana koji je usmeren da pomogne deci (i odraslima) kako bi poboljšali kvalitet svog života kroz različite aktivosti. Terapija se sprovodi kroz niz aktivnosti odabranih isključivo na osnovu interesovanja i sposobnosti samog korisnika. Osim obučenih stručnjaka (defeklologa, pedagoga, psihologa, socijalnih radnika, lekara...) roditelji, bake, deke, učitelji i svi ostali u koje dete ima poverenje mogu biti odlični terapeuti. Zapravo je saradnja porodice ključna u procesu sprovođenja radne terapije, jer je roditelj taj koji najbolje poznaje svoje dete, njegove želje, potrebe i interesovanja.

 

Kome je okupaciona terapija namenjena?

Okupaciona terapija je odgovarajući vid terapije za:

• decu sa razvojim poteškoćama(Autizam, Pervazivni razvojni poremećaji, Retov sindrom, Aspergerv sindrom);
• osobe sa intelektualnom ometenošću(Daunov sindrom, Fragilno X, moždana oštećenja, cerebralna paraliza);
• decu sa hiperkinetskim ponašanjem i poremećajem pažnje (ADHD);
• osobe za povredom ili bolešću (hronične bolesti, mehaničke povrede, rak...);
• osobe sa socijalnim ili emocionalnim problemima (hiperkinetski sidrom, post-operativna stanja, deca bez roditeljskog staranja, deca izložena nasilju ili zanemarivanju, psihijatrijaska oboljenja, osobe za Parkinsonovom bolešću, osobe sa Alchajmerovom bolešću....)

Na koji način će radna terapija pomaže?

Osim na poboljšanje kvaliteta života i svakodnevnih aktivnosti radna terapija utiče na :

•  poboljšanje finih motornih pokreta i kordinacije (igre loptom, precrtavanje, gađanje mete);
• osamostaljivanje i samopomoć (lična higijena, oblačenje, ishrana, kretanje ispunjavanje obaveza);
• korigovanje neodgovarajućih oblika ponašanja (pisanje i razgovor o osećanjima tuge, besa...)

Radna terapija može da obuhvata i aktivnosti šivenja, pletenja, izrade ukrasa i figurica, one predstavljaju agažovanje i okupiranje deteta u cilju razvijanja kreativnosti, upornosti i istrajosti u radu. 

Ako mislite da bi Vaše dete ili neka druga osoba u Vašem okruženju mogla imati koristi od okupacione terapije raspitajte se u školi ili kod organizacija navedenih dole kako bi Vam preporučili stručnjaka ili aktivnosti u skladu sa školskim postignućima i/ili sposobnostima te osobe. A uskoro ćemo i mi pisati o individualnom planu aktivnosti za dete.

Korisni linkovi:

1.   Institut za mentalno zdravlje, Palmotićeva 37, http://www.imh.org.rs/
2. Društvo za pomoć osobama ometenim u mentalnom razvoju Stari grad, Beograd, Obilićev venac 4, telefon: 011-30-39-030
3.  Udruženje za pomoć metalno nedovoljno razvijenim osobama opštine Zvezdara, http://www.drustvozvezdara.org.rs/
4.  Društvo za pomoć MNRO „Novi Beograd“, http://www.mnronbgd.org.rs/o_nama.html;
5. Beogradsko udruženje za pomoć osobama sa autizmom, http://www.autizambg.org.rs/
6.  Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu; Beograd Dr.Subotića 6A; telefon: 011-568-355
7.  Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, http://www.lazalazarevic.rs/
8.  Zavod za vaspitanje dece i omladine Beograd, http://www.zvdob.com/
9.  Udruženje za pomoć metalno nedevoljno razvijenim osobama grada Novog Sada, http://www.mnrons.org/
10.  Društvo za MNRO Sombor, http://www.mnro-sombor.org.rs/
11.  Društvo za pomoć MNRO grada Pančeva, http://www.mnro.org/
12.  Društvo za pomoć MNRO „Plava ptica“ Kula, http://www.plavaptica.org.rs/
13.  Društvo za pomoć MNRO Zrenjanin, http://www.mnro-zr.org/
14.  Opštinsko društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama opštine Kruševac, http://www.mnrokrusevac.com/index.htm
15. Gerontološko društvo Srbije, http://www.gds.org.rs/
16.  Caritas međunarodna organizacija za humanitarnu pomoć Rimokatoličke crkve, http://www.caritas.rs/