Daunov sindrom kod dece

Vrlo je važno da roditelji što ranije prepoznaju indikatore smetnji kod dece, kako bi na vreme mogli pozvati u pomoć stručni tim i uspostaviti funkcionalnu dijagnozu.

Daunov sindrom, srećom teško bi ostao neprimećen. Osobe sa Daunovim sindromom prepoznajemo po posebnoj kombinaciji fizičkih i mentalnih karakteristika koji utiču na izgled i njihovo ponašanje.

Važno je znati da uzrok ove bolesti nije stres, već isključivo kombinacija gena (dakle, niko nije „kriv“ kada se dete sa daunovim sindromom rodi).

[[posterous-content:pid___0]]

Kod dece sa Daunovim sindromom znatno je usporen razvoj mentalnih sposobnosti. Razvoj inteligencije je znatno usporen i rano dostiže maksimum. Nivo inteligencije zatim utiče i na socijalne odnose. Emocionalno su stabilna, prepoznaju emocije sreče, tuge, straha, ljutnje, ali su jako nespretna. Motoričke sopsobnosti su im otežane-hvatanje, sedenje, stajanje se razvijaju nešto kasnije, a finu motoriku nikad ne razviju do maksimuma.

Simptomi dece sa daunovim sidromom:

• slabi mentalni kapaciteti,
• anomalije srca,
• prevremeno starenje,
• teskoće u produkciji govora,
• razvoj motorike otežan,
• pažnja kratkotrajna i površna,
• otežana auditivna memorija-otežano praćenje verbalnih instrukcija,
• burno izražavanje emocija,
• česte promene raspoloženja, izlivi emocija radosti koji mogu brzo da se promene u ljutnju, durenje, ljubomoru, tugu,
• željni su pohvale i pažnje
• impulsivni su (ne mogu da odlože trenutno zadovoljenje potreba).

Generalno gledano socijalni razvoj kod ove dece ide ispred intelektualnog razvoja. Deca sa Daunovim sindromom su vesela, prijateljski raspoložena, aktivna i pre svega zahvalna za saradnju. Prijatna priroda deteta i stalan osmeh, privlači pažnju okoline koja im često uzvrača nežnošću.

Ovo bi trebalo biti ohrabrujuće za roditelje, jer to znači da ova deca mogu uz konstantan rad sa njima dosta napredovati.

Da li je moguće unaprediti razvoj dece sa Daunovim sindromom? Generalni zaključak je pozitivan. Podstcajna sredina ubrzava njihov razvoj. Što se ranije krene sa radom krajnji rezultati će biti bolji

Posebni značaj u pružanju pomoći ovoj deci imaju procesi stimulacije i habitacije. Pokazalo se da ako postoje dobri stimulativni programi u institucijama deca lako napreduju.

Postavljeni ciljevi su najčešće usvajanje željenih oblika ponašanja, izgradnja pozitivne slike o sebi, stimulacija komunikativnih sposobnosti kroz igru, kao i rad sa porodicom uz prethodno utvrđen tretman.

Savet roditeljima:

Budite optimistični u radu sa decom sa Daunovim sindromom, budite strpljivi, dosledni, i što ranije krenite sa radom. Svakako iskoristite sve prednosti današnje inkluzije u obrazovanju, i vaše dete može dosta napredovati.

 

 

Postoje brojne organizacije koje Vam mogu pomoći ukoliko Vaše dete ima Daunov sindrom i čiji stručni timovi će  pomoći da Vaše dete postigne svoj maksimum i bude prihvaćeno u društvu. Prava pomoć preporučuje da se obratite organizacijama poput:

• VELIKI MALI  http://www.pravapomoc.rs/nevladine-organizacije/velikimali/
• Asocijalcija za promovisanje inkluzije API http://www.pravapomoc.rs/nevladine-organizacije/asocijacija-za-promovisanje-inkuzije-api-srbije/

MOBING - zlostavljanje na radnom mestu

Mobing je poseban oblik ponašanja na radnom mestu kojim jedna osoba ili grupa ljudi sistemski psihički ponižava i zlostavlja drugu osobu, sa ciljem ugrožavanja njenog ugleda, časti, ljudskog dostojanstva i integriteta, sve do eliminacije sa radnog mesta. Mobing se uglavnom iskazuje kroz ruganje, klevetanje, pretnje, iznošenje lošeg mišljenja o načinu rada, brzini ispunjavanja radnih zadataka, intelektualnih sposobnosti, smanjivanje plate, premeštaj na lošije radno mesto i slične postupke.

Razlikuju se dva osnovna tipa mobinga i to vertikalni i horizontalni.

Vertikalni mobing ili bosing (od engleske reci boss-šef) nastaje kada pretpostavljeni zlostavlja jednog podređenog radnika ili grupu radnika, uglavnom jednog po jednog dok ne uništi celu grupu, ili kada jedna grupa radnika (podređenih) zlostavlja pretpostavljenog, što je izuzetno retko, ali moguće.

Horizontalni mobing odnosno šikaniranje između radnika na jednakom položaju u hijerarhijskoj organizaciji. Osećaj ugroženosti jednog ili grupe radnika, ljubomora i zavist mogu da podstaknu želju da se eliminiše neki saradnik iz kolektiva (doskorašnji prijatelj), pogotovu ako postoji uslov da njegova eliminacija vodi napretku u karijeri ili kada čitava grupa radnika zbog unutrašnjih problema, napetosti i ljubomore, izabere jednog radnika za žrtvu, na kojoj žele da dokažu nadmoćnost u snazi i sposobnosti. Često je žrtva ove vrste mobinga radnik koji se istice po kvalitetu i privrženosti poslu i radnim zadacima.

Moberi (zlostavljači) su uglavnom manje sposobne, ali vrlo uticajne osobe u organizaciji koje smatraju da imaju veća prava u odnosu na kolege, bez osećaja pripadnosti kolektivu. Oni često dokazuju svoju moć i obezbeđuju dominantni položaj na racun straha podređenih i/ili slabijih. Mnogi od zlostavljača to rade svesno, kako bi se pokazali nezamenjivim u organizaciji firme, prikrivajući svoju nestručnost ili druge slabosti. Vrlo često to čine iz straha da neće biti cenjeni ili da će sami postati nečija žrtva. Ostali zaposleni najčešće staju na njihovu stranu, kako bi izbegli sudbinu žrtve.

Zdravstvene posledice koje mogu da se jave kod žrtve dele se na 

• fizičke (hronični umor, problemi sa varenjem, gojaznost ili mršavljenje, nesanica, smanjen imunitet, povećana potreba za alkoholom, sedativima, cigaretama), 
• emocionalne (depresija, burn-out sindrom, osećaj emotivne praznine, gubitka životnog smisla, anksioznost, gubitak motivacije i entuzijazma, apatija, poremećaj prilagođavanja) i
• promene u ponašanju (rizično ponašanje, gubitak koncentracije, zaboravnost, eksplozivnost, grubost, preterana osetljivost na spoljne stimulanse, bezosećajnost, tvrdokornost, stalna okupiranost poslom, porodični problemi, seksualni problemi, razvod braka, samoubistvo).

Navedene poremećaje prati smanjenje poslovne efikasnosti, ometanje napredovanja, učestali izostanci sa posla, lažna bolovanja, napuštanje radnog mesta, otkaz.

 

 

Zaštita od ovog oblika zlostavljanja

Nalazi se u odredbama Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Prema odredbama tog zakona, najpre možete podneti Zahtev za pokretanje postupka zaštite putem posredovanja izmedju zlostavljača i zlostavljanog lica i taj zahtev se podnosi direktoru ili preduzetniku. U slučaju da je direktor ili preduzetnik osoba koja vrši zlostavljanje, zahtev za posredovanje je nepotreban i tada se treba obratiti sudu i to u roku od šest meseci od dana kada je zlostavljanje poslednji put počinjeno.

… Stručnjaci tima pravapomoc.rs savetuju Vam da ne oklevate u pokretanju postupka protiv zlostavljača. Ukoliko za ovaj proces nađete kvalitetnu advokatsku pomoć, dobit Vam može biti višestruka, kako materijalna tako i zdravstvena.

MOBING - zlostavljanje na radnom mestu

Mobing je poseban oblik ponašanja na radnom mestu kojim jedna osoba ili grupa ljudi sistemski psihički ponižava i zlostavlja drugu osobu, sa ciljem ugrožavanja njenog ugleda, časti, ljudskog dostojanstva i integriteta, sve do eliminacije sa radnog mesta. Mobing se uglavnom iskazuje kroz ruganje, klevetanje, pretnje, iznošenje lošeg mišljenja o načinu rada, brzini ispunjavanja radnih zadataka, intelektualnih sposobnosti, smanjivanje plate, premeštaj na lošije radno mesto i slične postupke.

Razlikuju se dva osnovna tipa mobinga i to vertikalni i horizontalni.

Vertikalni mobing ili bosing (od engleske reci boss-šef) nastaje kada pretpostavljeni zlostavlja jednog podređenog radnika ili grupu radnika, uglavnom jednog po jednog dok ne uništi celu grupu, ili kada jedna grupa radnika (podređenih) zlostavlja pretpostavljenog, što je izuzetno retko, ali moguće.

Horizontalni mobing odnosno šikaniranje između radnika na jednakom položaju u hijerarhijskoj organizaciji. Osećaj ugroženosti jednog ili grupe radnika, ljubomora i zavist mogu da podstaknu želju da se eliminiše neki saradnik iz kolektiva (doskorašnji prijatelj), pogotovu ako postoji uslov da njegova eliminacija vodi napretku u karijeri ili kada čitava grupa radnika zbog unutrašnjih problema, napetosti i ljubomore, izabere jednog radnika za žrtvu, na kojoj žele da dokažu nadmoćnost u snazi i sposobnosti. Često je žrtva ove vrste mobinga radnik koji se istice po kvalitetu i privrženosti poslu i radnim zadacima.

Moberi (zlostavljači) su uglavnom manje sposobne, ali vrlo uticajne osobe u organizaciji koje smatraju da imaju veća prava u odnosu na kolege, bez osećaja pripadnosti kolektivu. Oni često dokazuju svoju moć i obezbeđuju dominantni položaj na racun straha podređenih i/ili slabijih. Mnogi od zlostavljača to rade svesno, kako bi se pokazali nezamenjivim u organizaciji firme, prikrivajući svoju nestručnost ili druge slabosti. Vrlo često to čine iz straha da neće biti cenjeni ili da će sami postati nečija žrtva. Ostali zaposleni najčešće staju na njihovu stranu, kako bi izbegli sudbinu žrtve.

Zdravstvene posledice koje mogu da se jave kod žrtve dele se na 

• fizičke (hronični umor, problemi sa varenjem, gojaznost ili mršavljenje, nesanica, smanjen imunitet, povećana potreba za alkoholom, sedativima, cigaretama), 
• emocionalne (depresija, burn-out sindrom, osećaj emotivne praznine, gubitka životnog smisla, anksioznost, gubitak motivacije i entuzijazma, apatija, poremećaj prilagođavanja) i
• promene u ponašanju (rizično ponašanje, gubitak koncentracije, zaboravnost, eksplozivnost, grubost, preterana osetljivost na spoljne stimulanse, bezosećajnost, tvrdokornost, stalna okupiranost poslom, porodični problemi, seksualni problemi, razvod braka, samoubistvo).

Navedene poremećaje prati smanjenje poslovne efikasnosti, ometanje napredovanja, učestali izostanci sa posla, lažna bolovanja, napuštanje radnog mesta, otkaz.

 

 

Zaštita od ovog oblika zlostavljanja

Nalazi se u odredbama Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Prema odredbama tog zakona, najpre možete podneti Zahtev za pokretanje postupka zaštite putem posredovanja izmedju zlostavljača i zlostavljanog lica i taj zahtev se podnosi direktoru ili preduzetniku. U slučaju da je direktor ili preduzetnik osoba koja vrši zlostavljanje, zahtev za posredovanje je nepotreban i tada se treba obratiti sudu i to u roku od šest meseci od dana kada je zlostavljanje poslednji put počinjeno.

… Stručnjaci tima pravapomoc.rs savetuju Vam da ne oklevate u pokretanju postupka protiv zlostavljača. Ukoliko za ovaj proces nađete kvalitetnu advokatsku pomoć, dobit Vam može biti višestruka, kako materijalna tako i zdravstvena.

Daunov sindrom kod dece

Vrlo je važno da roditelji što ranije prepoznaju indikatore smetnji kod dece, kako bi na vreme mogli pozvati u pomoć stručni tim i uspostaviti funkcionalnu dijagnozu.

Daunov sindrom, srećom teško bi ostao neprimećen. Osobe sa Daunovim sindromom prepoznajemo po posebnoj kombinaciji fizičkih i mentalnih karakteristika koji utiču na izgled i njihovo ponašanje.

Važno je znati da uzrok ove bolesti nije stres, već isključivo kombinacija gena (dakle, niko nije „kriv“ kada se dete sa daunovim sindromom rodi).

[[posterous-content:pid___0]]

Kod dece sa Daunovim sindromom znatno je usporen razvoj mentalnih sposobnosti. Razvoj inteligencije je znatno usporen i rano dostiže maksimum. Nivo inteligencije zatim utiče i na socijalne odnose. Emocionalno su stabilna, prepoznaju emocije sreče, tuge, straha, ljutnje, ali su jako nespretna. Motoričke sopsobnosti su im otežane-hvatanje, sedenje, stajanje se razvijaju nešto kasnije, a finu motoriku nikad ne razviju do maksimuma.

Simptomi dece sa daunovim sidromom:

• slabi mentalni kapaciteti,
• anomalije srca,
• prevremeno starenje,
• teskoće u produkciji govora,
• razvoj motorike otežan,
• pažnja kratkotrajna i površna,
• otežana auditivna memorija-otežano praćenje verbalnih instrukcija,
• burno izražavanje emocija,
• česte promene raspoloženja, izlivi emocija radosti koji mogu brzo da se promene u ljutnju, durenje, ljubomoru, tugu,
• željni su pohvale i pažnje
• impulsivni su (ne mogu da odlože trenutno zadovoljenje potreba).

Generalno gledano socijalni razvoj kod ove dece ide ispred intelektualnog razvoja. Deca sa Daunovim sindromom su vesela, prijateljski raspoložena, aktivna i pre svega zahvalna za saradnju. Prijatna priroda deteta i stalan osmeh, privlači pažnju okoline koja im često uzvrača nežnošću.

Ovo bi trebalo biti ohrabrujuće za roditelje, jer to znači da ova deca mogu uz konstantan rad sa njima dosta napredovati.

Da li je moguće unaprediti razvoj dece sa Daunovim sindromom? Generalni zaključak je pozitivan. Podstcajna sredina ubrzava njihov razvoj. Što se ranije krene sa radom krajnji rezultati će biti bolji

Posebni značaj u pružanju pomoći ovoj deci imaju procesi stimulacije i habitacije. Pokazalo se da ako postoje dobri stimulativni programi u institucijama deca lako napreduju.

Postavljeni ciljevi su najčešće usvajanje željenih oblika ponašanja, izgradnja pozitivne slike o sebi, stimulacija komunikativnih sposobnosti kroz igru, kao i rad sa porodicom uz prethodno utvrđen tretman.

Savet roditeljima:

Budite optimistični u radu sa decom sa Daunovim sindromom, budite strpljivi, dosledni, i što ranije krenite sa radom. Svakako iskoristite sve prednosti današnje inkluzije u obrazovanju, i vaše dete može dosta napredovati.

 

 

Postoje brojne organizacije koje Vam mogu pomoći ukoliko Vaše dete ima Daunov sindrom i čiji stručni timovi će  pomoći da Vaše dete postigne svoj maksimum i bude prihvaćeno u društvu. Prava pomoć preporučuje da se obratite organizacijama poput:

• VELIKI MALI  http://www.pravapomoc.rs/nevladine-organizacije/velikimali/
• Asocijalcija za promovisanje inkluzije API http://www.pravapomoc.rs/nevladine-organizacije/asocijacija-za-promovisanje-inkuzije-api-srbije/

Nevoljno umokravanje kod dece - ENUREZA

Mokrenje kod dece do druge godine života je spontani, automatski čin. Između 2-5 godine raste svest deteta o: potrebi za mokrenjem, posledicama umokravanja i reakcijama okoline. Tako dete polako i postepeno stiče voljnu kontrolu nad činom mokrenja. Neka deca ranije a neka kasnije uspostave ovu kontrolu, zavisno od psihofiziološkog sazrevanja.

Stručnjaci kao krajnju uzrasnu granicu za uspostavljanje kontrole nad mokrenjem uzimaju petu godinu života. Zbog toga se neuspostavljanje kontrole mokrenja posle pete godine u kontinuitetu najmanje 6 meseci može smatrati enurezom. Statistički podaci pokazuju da je noćno mokrenje (enuresa nocturna), učestalija od dnevne (oko 85% slučajeva). Roditelji često misle da će ova pojava sama od sebe nestati ili da predstavlja bunt i pritisak deteta da bi ostvarilo svoje želje. Iako je tačno da se smetnje kod jednog broja dece spontano povlače do puberteta, ipak ovu pojavu ne bi trebalo zanemarivati, jer sa odugovlačenjem raste i rizik od pojave negativnih emotivnih i socijalnih posledica.

1.Primarna enureza je nekontrolisano mokrenje kod deteta koje nikad nije uspostavilo kontrolu mokrenja, koje traje u kontinuitetu najmanje 6 meseci. Oko 90% dece sa enurezom ima primarnu noćnu enurezu. Učestalija je kod dečaka.
2.Sekundarna enureza se pojavljuje naknadno, nakon što je uspostavljena kontrola mokrenja. Najčešće se javlja u uzrastu od 5-8 godina. Naziva se često i regresijska enureza, jer se smatra da dete ‘’regredira’’ tj. vraća se u ranije faze razvoja. Uzroci su najčešće emocionalni, tj. reakcija na stresne događaje kao što su smrt u porodici, razvod roditelja, rođenje brata ili sestre, polazak u vrtić, u školu, hospitalizacija itd. Osim emocionalnih uzroka, na pojavu enureze mogu uticati i :
Nasleđe. Prema američkoj statistici enureza postoji kod oko 43% dece kod koje je jedan roditelj imao enurezu, a kod 77% dece čija su oba roditelja imala enurezu.
Neadekvatni pristupi u navikavanju: bilo da se radi o odlaganju uspostavljanja kontrole nad mokrenjem ili prenaglašavanju značaja uspostavljanja voljne kontrole uz kažnjavanje, iskazivanje zabrinutosti i nezadovoljstva zbog povremenih umokravanja itd.

Organski uzroci: oštećenja donjeg dela kičmene moždine, organska oštećenja genitourinarnog trakta, infekcije mokraćnog sistema, šećerna bolest, bolesti i traume CNS-a, diabetes, autizam. Zato je neophodno u dijagnostici isključiti organska oboljenja urotrakta i centralnog nervnog sistema. U tu svrhu pedijatri mogu tražiti:  iscrpnu anamnezu, fizikalni pregled, različite laboratorijske preglede, EHO urotrakta i neurološki pregled.
Smanjeno lučenje vazopresina u mozgu tokom noći, utiče na lučenje veće količine urina koju bešika ne može da zadrži.

 

LEČENJE ENUREZE
Lečenje se sprovodi timski, kombinacijom dijetetskog režima, treninga bešike i psihoterapije. Kod dugotrajnih enureza, u lečenje se mogu uključiti hormoni koji regulišu ritam lučenja vazopresina. Može se koristiti i alarmni uređaj, sa osetljivim senzorom koji reaguje na prvu kap urina i zvonjavom budi dete. S obzirom da se pokazalo da deca sa enurezom imaju veoma dubok san, u početku roditelji moraju da bude dete kako bi otišlo u toalet i dovršilo mokrenje. Vremenom dete počne samo da ustaje na zvono, što bi trebalo da dovede do uspostavljanja uslovnog refleksa buđenja na punu bešiku. Psihoterapija se preporučuje kao podrška kako roditelju da bolje razume problem, tako i detetu kod kojeg zbog frustracije može doći do samoizolacije, potištenosti, gubitka samopoštovanja, osećanja stida i krivice. Skoro svako četvrto dete uzrasta od pet godina ima enurezu. Sa odrastanjem ovaj procenat se smanjuje. Procenat izlečenja je preko 80% . Terapija daje najbolje rezultate ako se započne pre polaska u školu. Lečenje obično traje 6 meseci a po potrebi i duže.

Saveti za roditelje: ne krivite i ne kažnjavajte dete, ne raspravljajte o mokrenju sa drugima u prisustvu deteta, pokušajte da shvatite i zadovoljite detetove emocionalne potrebe, posebno kada je izloženo nekim novim, stresnim događajima, ne upoređujte ga sa mlađim detetom, nemojte ga ismejavati ili kritikovati pred drugima, mirno i bez komentara ujutro promenite posteljinu, vodite dnevnik mokrenja i možete nagrađivati dete za svaku suvu noć nekom simboličnom nagradom, nakon poslednjeg obroka uzetog pre spavanja dete ne bi smelo da unosi tečnost, trebalo bi da mokri neposredno pre spavanja, dete treba da pokuša da poveća razmak između mokrenja tokom dana kako bi se mokraćna bešika proširila i mogla da zadrži mokraću preko noći.

Prava Pomoć za ENUREZU - Kome se obratiti za pomoć?
Kabinet za poremećaj mokrenja u Univerzitetskoj dečijoj klinici, Tiršova 10
Pedijatar u nadležnom Domu zdravlja, koji na osnovu razgovora i pregleda treba da utvrdi o kom se tipu umokravanja radi i da na osnovu toga predloži pristup.
Razvojna savetovališta u Domovima zdravlja sa timom stručnjaka, koji se po potrebi uključuju.
Privatne defektološke ordinacije koje su specijalizovane za ovu vrstu problema

Nevoljno umokravanje kod dece - ENUREZA

Mokrenje kod dece do druge godine života je spontani, automatski čin. Između 2-5 godine raste svest deteta o: potrebi za mokrenjem, posledicama umokravanja i reakcijama okoline. Tako dete polako i postepeno stiče voljnu kontrolu nad činom mokrenja. Neka deca ranije a neka kasnije uspostave ovu kontrolu, zavisno od psihofiziološkog sazrevanja.

Stručnjaci kao krajnju uzrasnu granicu za uspostavljanje kontrole nad mokrenjem uzimaju petu godinu života. Zbog toga se neuspostavljanje kontrole mokrenja posle pete godine u kontinuitetu najmanje 6 meseci može smatrati enurezom. Statistički podaci pokazuju da je noćno mokrenje (enuresa nocturna), učestalija od dnevne (oko 85% slučajeva). Roditelji često misle da će ova pojava sama od sebe nestati ili da predstavlja bunt i pritisak deteta da bi ostvarilo svoje želje. Iako je tačno da se smetnje kod jednog broja dece spontano povlače do puberteta, ipak ovu pojavu ne bi trebalo zanemarivati, jer sa odugovlačenjem raste i rizik od pojave negativnih emotivnih i socijalnih posledica.

1.Primarna enureza je nekontrolisano mokrenje kod deteta koje nikad nije uspostavilo kontrolu mokrenja, koje traje u kontinuitetu najmanje 6 meseci. Oko 90% dece sa enurezom ima primarnu noćnu enurezu. Učestalija je kod dečaka.
2.Sekundarna enureza se pojavljuje naknadno, nakon što je uspostavljena kontrola mokrenja. Najčešće se javlja u uzrastu od 5-8 godina. Naziva se često i regresijska enureza, jer se smatra da dete ‘’regredira’’ tj. vraća se u ranije faze razvoja. Uzroci su najčešće emocionalni, tj. reakcija na stresne događaje kao što su smrt u porodici, razvod roditelja, rođenje brata ili sestre, polazak u vrtić, u školu, hospitalizacija itd. Osim emocionalnih uzroka, na pojavu enureze mogu uticati i :
Nasleđe. Prema američkoj statistici enureza postoji kod oko 43% dece kod koje je jedan roditelj imao enurezu, a kod 77% dece čija su oba roditelja imala enurezu.
Neadekvatni pristupi u navikavanju: bilo da se radi o odlaganju uspostavljanja kontrole nad mokrenjem ili prenaglašavanju značaja uspostavljanja voljne kontrole uz kažnjavanje, iskazivanje zabrinutosti i nezadovoljstva zbog povremenih umokravanja itd.

Organski uzroci: oštećenja donjeg dela kičmene moždine, organska oštećenja genitourinarnog trakta, infekcije mokraćnog sistema, šećerna bolest, bolesti i traume CNS-a, diabetes, autizam. Zato je neophodno u dijagnostici isključiti organska oboljenja urotrakta i centralnog nervnog sistema. U tu svrhu pedijatri mogu tražiti:  iscrpnu anamnezu, fizikalni pregled, različite laboratorijske preglede, EHO urotrakta i neurološki pregled.
Smanjeno lučenje vazopresina u mozgu tokom noći, utiče na lučenje veće količine urina koju bešika ne može da zadrži.

 

LEČENJE ENUREZE
Lečenje se sprovodi timski, kombinacijom dijetetskog režima, treninga bešike i psihoterapije. Kod dugotrajnih enureza, u lečenje se mogu uključiti hormoni koji regulišu ritam lučenja vazopresina. Može se koristiti i alarmni uređaj, sa osetljivim senzorom koji reaguje na prvu kap urina i zvonjavom budi dete. S obzirom da se pokazalo da deca sa enurezom imaju veoma dubok san, u početku roditelji moraju da bude dete kako bi otišlo u toalet i dovršilo mokrenje. Vremenom dete počne samo da ustaje na zvono, što bi trebalo da dovede do uspostavljanja uslovnog refleksa buđenja na punu bešiku. Psihoterapija se preporučuje kao podrška kako roditelju da bolje razume problem, tako i detetu kod kojeg zbog frustracije može doći do samoizolacije, potištenosti, gubitka samopoštovanja, osećanja stida i krivice. Skoro svako četvrto dete uzrasta od pet godina ima enurezu. Sa odrastanjem ovaj procenat se smanjuje. Procenat izlečenja je preko 80% . Terapija daje najbolje rezultate ako se započne pre polaska u školu. Lečenje obično traje 6 meseci a po potrebi i duže.

Saveti za roditelje: ne krivite i ne kažnjavajte dete, ne raspravljajte o mokrenju sa drugima u prisustvu deteta, pokušajte da shvatite i zadovoljite detetove emocionalne potrebe, posebno kada je izloženo nekim novim, stresnim događajima, ne upoređujte ga sa mlađim detetom, nemojte ga ismejavati ili kritikovati pred drugima, mirno i bez komentara ujutro promenite posteljinu, vodite dnevnik mokrenja i možete nagrađivati dete za svaku suvu noć nekom simboličnom nagradom, nakon poslednjeg obroka uzetog pre spavanja dete ne bi smelo da unosi tečnost, trebalo bi da mokri neposredno pre spavanja, dete treba da pokuša da poveća razmak između mokrenja tokom dana kako bi se mokraćna bešika proširila i mogla da zadrži mokraću preko noći.

Prava Pomoć za ENUREZU - Kome se obratiti za pomoć?
Kabinet za poremećaj mokrenja u Univerzitetskoj dečijoj klinici, Tiršova 10
Pedijatar u nadležnom Domu zdravlja, koji na osnovu razgovora i pregleda treba da utvrdi o kom se tipu umokravanja radi i da na osnovu toga predloži pristup.
Razvojna savetovališta u Domovima zdravlja sa timom stručnjaka, koji se po potrebi uključuju.
Privatne defektološke ordinacije koje su specijalizovane za ovu vrstu problema

SAVETOVANJE RODITELJA DECE SA INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆU

Polazeći od stava da je porodica najbolje okruženje za rast i razvoj deteta i da svako dete ima pravo da odrasta u svojoj porodici . Zadatak stručnih službi i zajednice je da osnaži roditelje tako da porodica postane partner u procesu obezbeđivanja uslova za zadovoljavanje potreba dece sa intelektualnom ometenošću(u daljem tekstu IO). Stručna opredeljenja u zaštiti dece sa IO usmerena su ka njihovom „punom sudelovanju u jednakosti“.. Pozicija dece sa IO i njihovih roditelja utvrđena su mnogim dokumentima: ustavnim, zakonskim i drugim pravnim odredbama.

Kada se radi o deci sa IO sudelovanje njihovih roditelja kao subjekata u procesu habitacije i rehabilitacije omogućeno je :

• Pravnom regulativom,
• Njihovim direktnim učešćem kao građana u programiranju i usmeravanju društevenih aktivnosti,
• Angažovanjem u radu organizacija za pomoć deci sa IO.

 

ZNAČAJNI PODACI

Roditelji i porodice dece sa IO u zajednici kao i putem nevladinih organizacija se pojavljuju kao njihovi zastupnici, jer osnovna karakteristika ove dece je umanjeno intelekrualno funkcionisanje, što otežava ili čak onemogućava da se brinu sami o sebi. Pored toga dete sa IO, kao i svako drugo dete,se ne može razvijati van društvene sredine, a prva iskustva sa odraslima ono stiče u svojoj porodici. Kada znamo da su prve godine godine života ljudske jedinke temelj razvoja svih psihičkih, fizičkih i socijalnh svojstava ličnosti i da se 80% opštih intelektualnih sposobnosti razvija do osme godine života deteta, onda je jasno od kakvog je značaja uticaj porodice na razvoj i formiranje ličnosti deteta sa IO.

PROGRAM RADA SA RODITELJIMA

 

U programskim zadacima društva za pomoć deci sa IO zanačajno mesto mora da zauzme program rada sa roditeljima. Sadržaj treba da bude orjenrisan tako da roditeljima pruži što realnije informacije o mogućnostima i potrebama njihove dece i razvija uverenje da im oni mogu najviše pomoći.

 

Polazeći od toga Programi za rad sa roditeljima treba da omoguće isledeće :

 

1. Osugurati zaštitu porodice pravnom regulativom:

• Majke s sa detetom sa IO da ostavre pravo na duže porodiljsko odsutvo.
• Porodilje sa detetom sa IO da imaju prava na dečiji dodatak, bez obzira na imovinsko stanje, dodatak kao ispomoć za njegu u kući.
• Da se sve naknade koje primaju ove porodice redovno povećavaju prema rastu troškova života.

1. Okupiti što veći broj roditelja dece sa IO, naročito onih čija su deca mlađeg uzrasata, zbog značaja ranog stručnog tretmana.

1. Uspostaviti tesnu saradnju sa svim institucijama koje dolaze u kontakt sa roditeljima dece sa IO i sa njima sarađivati na realizaciji programa edukacije roditelja.

 

Roditelji treba da budu osposobljeni za adekvatno strukturiranje porodične sredine :

• koja će da usaglasi zahteve sa mogućnostima deteta,

• da ne upoređuju svoje dete sa onom decom koja nisu ometena u razvoju

• da mu pruži priliku da se samo pokaže i doživi uspeh

• da ga pohvali i stimuliše u napredovanju

• da pokazanom ljubavlju razvija kod deteta osećanje sigurnosti i pripadnosti .    

  tekst dostupan zahvaljujući koleginici Tijani Zarić

SAVETOVANJE RODITELJA DECE SA INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆU

Polazeći od stava da je porodica najbolje okruženje za rast i razvoj deteta i da svako dete ima pravo da odrasta u svojoj porodici . Zadatak stručnih službi i zajednice je da osnaži roditelje tako da porodica postane partner u procesu obezbeđivanja uslova za zadovoljavanje potreba dece sa intelektualnom ometenošću(u daljem tekstu IO). Stručna opredeljenja u zaštiti dece sa IO usmerena su ka njihovom „punom sudelovanju u jednakosti“.. Pozicija dece sa IO i njihovih roditelja utvrđena su mnogim dokumentima: ustavnim, zakonskim i drugim pravnim odredbama.

Kada se radi o deci sa IO sudelovanje njihovih roditelja kao subjekata u procesu habitacije i rehabilitacije omogućeno je :

• Pravnom regulativom,
• Njihovim direktnim učešćem kao građana u programiranju i usmeravanju društevenih aktivnosti,
• Angažovanjem u radu organizacija za pomoć deci sa IO.

 

ZNAČAJNI PODACI

Roditelji i porodice dece sa IO u zajednici kao i putem nevladinih organizacija se pojavljuju kao njihovi zastupnici, jer osnovna karakteristika ove dece je umanjeno intelekrualno funkcionisanje, što otežava ili čak onemogućava da se brinu sami o sebi. Pored toga dete sa IO, kao i svako drugo dete,se ne može razvijati van društvene sredine, a prva iskustva sa odraslima ono stiče u svojoj porodici. Kada znamo da su prve godine godine života ljudske jedinke temelj razvoja svih psihičkih, fizičkih i socijalnh svojstava ličnosti i da se 80% opštih intelektualnih sposobnosti razvija do osme godine života deteta, onda je jasno od kakvog je značaja uticaj porodice na razvoj i formiranje ličnosti deteta sa IO.

PROGRAM RADA SA RODITELJIMA

 

U programskim zadacima društva za pomoć deci sa IO zanačajno mesto mora da zauzme program rada sa roditeljima. Sadržaj treba da bude orjenrisan tako da roditeljima pruži što realnije informacije o mogućnostima i potrebama njihove dece i razvija uverenje da im oni mogu najviše pomoći.

 

Polazeći od toga Programi za rad sa roditeljima treba da omoguće isledeće :

 

1. Osugurati zaštitu porodice pravnom regulativom:

• Majke s sa detetom sa IO da ostavre pravo na duže porodiljsko odsutvo.
• Porodilje sa detetom sa IO da imaju prava na dečiji dodatak, bez obzira na imovinsko stanje, dodatak kao ispomoć za njegu u kući.
• Da se sve naknade koje primaju ove porodice redovno povećavaju prema rastu troškova života.

1. Okupiti što veći broj roditelja dece sa IO, naročito onih čija su deca mlađeg uzrasata, zbog značaja ranog stručnog tretmana.

1. Uspostaviti tesnu saradnju sa svim institucijama koje dolaze u kontakt sa roditeljima dece sa IO i sa njima sarađivati na realizaciji programa edukacije roditelja.

 

Roditelji treba da budu osposobljeni za adekvatno strukturiranje porodične sredine :

• koja će da usaglasi zahteve sa mogućnostima deteta,

• da ne upoređuju svoje dete sa onom decom koja nisu ometena u razvoju

• da mu pruži priliku da se samo pokaže i doživi uspeh

• da ga pohvali i stimuliše u napredovanju

• da pokazanom ljubavlju razvija kod deteta osećanje sigurnosti i pripadnosti .    

  tekst dostupan zahvaljujući koleginici Tijani Zarić